Prijevodi poezije Ane Horvat na slovenski (Prevoditeljica: Vesna Kuzmić)

autoportret
(u moru)

u slanome
polumraku
dna
istrgnuto
sidro
s algama
i koraljima
okom
iz svake
karike lanca
odozdo
promatra
po pučini
hoće li se
vratiti
njegov brod

avtoportret
(v morju)

v slanem
polmraku
dna
iztrgano
sidro
z algami
in koralami
z očesom
iz vsakega
člena verige
od spodaj
gleda
po morski gladini
ali se bo
vrnila
njegova ladja

buđenje

ujutro me
probudio
snijeg
koji sam
samo ja
toliko željna
utjehe
mogla čuti

prebujanje

zjutraj me
je zbudil
sneg
ki sem ga
samo jaz
tako željna
utehe
lahko slišala

čovjek

što je
čovjek

zaljubljen
napiše pismo
najbolje što može
ali ne pošalje
poslje mnogo
ljeta
pronađe ga
užasnut
čita
pa razdere
baci
i povuče
vodu

človek

kaj je
človek

zaljubljen
napiše pismo
najbolje kot lahko
vendar ga ne pošlje
čez mnogo
poletij
ga najde
grožen
bere
ga raztrga
vrže
in potegne
vodo

danas

beskorisne
smiješne
predmete
koje oduvijek
dovlačim
i skupljam
danas sam
prvi put
ugledala
kao vojnike
na mrtvoj straži
posvuda stanom
raspoređene
koji me čuvaju
od samoće

danes

nekoristne
smešne
predmete
ki jih od nekdaj
vlačim na kup
in zbiram
sem danes
prvič
ugledala
kot vojake
na mrtvi straži
povsod po stanovanju
razporejene
ki me branijo
pred samoto

dobro jutro

dobro jutro
ako jutra
to mogu biti
znam
njoj su rekli
ona prijeti
sve je gotovo
štedi riječi
bile su ti
slaba strana
do kada će
dvoje
voditi ljubav
odlučuje
treći

dobro jutro
koji pozdrav
i vrijeme
za završne teme
još se mrači
da da
tu je kava
sa mnom ćeš lako
sve je u redu
u mom neredu
a ti ćeš
već način naći
da mi se javiš
i ne zaglaviš
s janjetom svojim
žrtvenim
budimo razumni
svakako
bolje je tako
i još usput
ako sam slučajno
zatrudnjela
obećajem
da ću se smiješiti
kad će me
od toga liječiti

dobro jutro

dobro jutro
če so jutra
lahko takšna
vem
njej so povedali
ona grozi
vse je končano
prihrani besede
bile so tvoja
slaba stran
do kdaj se bosta
dva
ljubila
odloča
tretji

dobro jutro
kakšen pozdrav
in čas
za zaključne teme
še se mrači
ja ja
tu je kava
z mano boš lahko
v mojem neredu
ti pa boš
že našel način
da se mi oglasiš
in da se ne zagrezneš
s svojim jagnjetom
žrtvenim
bodiva razumna
vsekakor
je bolje tako
in še mimogrede
če sem slučajno
zanosila
obljubim
da se bom smehljala
ko me bodo
tega zdravili

himna

opet
noćni pljusak
u kestenima

stalno smo se
rastajali
plakali
putovali
i uvjek je
lijevala kiša
s tobom sam sve
naučila
o promrzlim
noćima i suzama
u mokrim cipelama

opet pljusak
u krošnjama

u znak sjećanja
kao za himnu
uspravna
zatvorenog
kišobrana
podižem lice
k nebu od kiše

tvoja te pjesnikinja
nije zaboravila
ne putuje
brzo se rastaje
i katkad
plače
kad piše

himna

spet
nočni naliv
v kostanjih

poslavljala
jokala
potovala
in zmeraj je
lil dež
s tabo sem se naučila
vse
o prezeblih
nočeh in solzah
v mokrih čevljih

spet naliv
v krošnjah

v znak spomina
kot za himno
vzravnana
z zaprtim
dežnikom
dvignem obraz
k deževnemu nebu

tvoja pesnica te
ni pozabila
ne potuje
hitro se poslovi
in včasih
joče
ko piše

imaš imam

imaš
moje pjesme
mnogo stazica
nježnosti
možeš se vraćati
vezati smisao
naći put

imam
crno jezero
poezije
tvoju golu
riječ
i putovanje
poznatim smjerom
po staroj kružnici
do iste točke
u kojoj se
sama
trebam
prelomiti

imaš imam

imaš
moje pesmi
mnogo stezic
nežnosti
lahko se vračaš
povezuješ smisel
najdeš pot

imam
črno jezero
poezije
tvojo golo
besedo
in potovanje
v znano smer
po stari krožnici
do iste točke
v kateri se
moram
sama
prelomiti

intuicija

govorili su mi
da me vole

bilo je
iz dosade
pristojnosti
neznanja
i straha

jednome
šutljivome
sam povjerovala

a bila
je laž

intuicija

govorili so mi
da me imajo radi

bilo je
iz dolgčasa
vljudnosti
neznanja
in strahu

enemu
molčečemu
sem verjela

a bila
je laž

dok spavaš

razgledavam te
dok spavaš
kao jato riba
potonuli brod
dodirom
pokušavam otkriti
koliko te nemam
i gdje počinje
ona žilica
iz tvoga glasa
rastužujem se
nad tobom
kao školjkom
kojoj nedostaje
meki
živi dio
ulazim u miris
tvog sna
već kao u uspomenu
mislim
koliko ih je
usnulo kraj tebe
ovako samog
kao u smrti
a i ja ću te
napustiti

oprosti mi
ovu pjesmu

ko spiš

ogledujem si te
ko spiš
kot jata rib
potopljeno ladjo
z dotikom
poskušam odkriti
koliko te nimam
in kje se začne
tista žilica
iz tvojega glasu
razžalostim se
nad tabo
kot nad školjko
ki ji manjka
mehki
živi del
stopam v vonj
tvojega spanca
že kot v spomin
razmišljam
koliko jih je
zaspalo ob tebi
tako samem
kot v smrti
in tudi jaz te bom
zapustila

odpusti mi
to pesem

mjesto

vratite se
moru
i ljubite
spokojno

što ondje
znače
vaše suze
ta uspomena
ljubavi
na mjesto
gdje je bila
sretna

kraj

vrnite se
morju
in ljubite
spokojno

kaj pomenijo
tam
vaše solze
ta spomin
ljubezni
na kraj
kjer je bila
srečna

mala sreća

blaga kiša
moje male
sreće
kap
po kap
otječe
niz krov
dok ti
bosa
po oblacima
dolazim
na sastanak

majhna sreča

blag dež
moje majhne
sreče
kapljico
po kapljico
odteka
po strehi
ko
grem
bosa
po oblakih
na zmenek s tabo

mudrost prve ljubavi

ni riječ
ni stih
ni pjesma

samo kretnje

kretnja plača
kretnja radosti
smrti i zagrljaja

jesu poezija

da sam to
znala
sve bih svoje
pjesme
otplesala

modrost prve ljubezni

ne beseda
ne verz
ne pesem

samo kretnje

kretnja joka
kretnja sreče
smrti in objema

so poezija

če bi to
vedela
bi vse svoje
pesmi
odplesala

moji ljubavnici

mislila sam
ima tu raskoši
za memoare
no priča
samu sebe
jede
otpada pozlata
u ništa se
dovršava

bila sam
ljubavnik
ljubav
i ljubavnica

hoće li
preostati
išta
za posljednju
svečanu pomisao
kad budem
umirala

moji ljubimci

mislila sem
tu je razkošja
za memoarje
no zgodba
samo sebe
jé
odpada pozlata
v nič se
konča

bila sem
ljubimec
ljubezen
in ljubimka

bo
ostalo
kaj
za poslednjo
svečano misel
ko bom
umirala

molitva

vrati se
obasjaj
ničemu
kao tebi
ne pripadam
treba mi
bivša
ljepota
mjesto
put
nudim ti
sve
što je
od mene
preostalo
i mir
i oproštaj
i svijet
samo se
vrati
pokušaj
sa mnom
još jedanput
ljubavi

molitev

vrni se
obsij
ničemur
kot tebi
ne pripadam
potrebujem
nekdanjo
lepoto
kraj
pot
ponujam ti
vse
kar je
od mene
preostalo
in mir
in odpuščanje
in svet
samo
vrni se
poskusi
z mano
še enkrat
ljubi

šutnja za zagrljene

što tražimo
u postelji
daleki
suprotstavljeni
ljubeći se
vješto

ne svlači se

stani načas
na svojoj strani
i šutimo malo
za sve gole
zagrljene
što se nisu
i neće
voljeti

molk za objete

kaj iščeva
v postelji
oddaljena
soočena
ko se poljubljava
vešče

ne slači se

počakaj za hip
na svoji strani
in molčiva malo
za vse gole
objete
ki se niso
in se ne bodo
imeli radi

ne daj daljini

ne napuštaj me
u mislima
daljina je
dublja i veća
od naših poljubaca
ona je od postelja
u koje polažu ljubav
srećom pretovareni brodovi
u njoj se pjevaju
vesele male pjesmice
o prolaznosti i zaboravu

daljina je
od svakodnevnice
i navika
ona se smiješi
otrovnim bijelim
zubima
osmijehom koji briše
zapise na nebu
daljina je
od algi i mahovina

na daj nas
ne napuštaj me
u mislima

ne daj daljavi

ne zapuščaj me
v mislih
daljava je
globlja in večja
od najinih poljubov
je iz postelj
v katere položijo ljubezen
s srečo pretovorjene ladje
v njej se pojejo
vesele male pesmice
o minljivosti in pozabi

daljava je
iz vsakdana
in navad
smehlja se
s strupenimi belimi
zobmi
z nasmehom ki briše
zapise na nebu
daljava je
iz alg in maha

ne daj naju
ne zapuščaj me
v mislih

nježnost

more je
nježnost
zemlje
kiša
neba
a suza
ljepote

nežnost

morje je
nežnost
zemlje
dež
neba
in solza
lepote

haljina

jesmo li se
sreli
ili je nada
presvukla haljinu
za još jednu
noć

obleka

ali sva se
srečala
ali je upanje
preobleklo obleko
za še eno
noč

isprika

ako ne
izgledam
kao što ste
zamišljali
neću vam se
ispričati
no ako sam
našla
stazu
do vašega
srca
morate mi
oprostiti

tražila sam
put
do svoga

opravičilo

če nisem
videti
taka kot ste si
predstavljali
se vam ne bom
opravičila
če pa sem
našla
stezo
do vašega
srca
mi morate
oprostiti

iskala sem
pot
do svojega

oštrica

kad sve se
meko
smrači i stiša
utopli i smiri
toliko si blizu
da šetamo po vodi
na kiši
uviru nam rečenice
napasam se livada
i cvrčaka
napijam
riba i mora
nagrlim oblaka
i odjednom
već jutro
s cvrkutom
nadolazi

kojom ću nogom
sama
u oštricu dana

ostrina

ko se vse
mehko
zmrači in stiša
ogreje in umiri
si tako blizu
da hodiva po vodi
po dežju
stavki se nama izlivajo
napasem se livad
in škržatov
napijem
rib in morja
naobjamem oblakov
in naenkrat
že jutro
s ščebetanjem
pride

s katero nogo bom
sama
v ostrino dneva

papirić na grani

postoji groblje
u Tokiju
bez imena
i humaka
samo ga žene
obilaze
vidjela sam ih
na tome mjestu
kako uredno
u nizu
postavljaju lutke
veličine lakta

pred zimu
navlače im kape
i male ogrtače
a u proljeće ih
dotjeruju
to je groblje
pobačene djece
stisnuto u parku
pod drvećem
niskih grana
na kojima poput leptira
lepršaju
privezani
papirići

to mame
pismima
svoju djecu
tješe i uspavaju
nešto im tumače
ili se tuže

i ovaj je
umjesto
jednog takvog

papirček na veji

obstaja pokopališče
v Tokiu
brez imena
in gomil
samo ženske ga
obiskujejo
videla sem jih
na tem kraju
kako redoljubno
v vrsti
postavljajo lutke
velikosti lakta

pred zimo
jim nataknejo kape
in majhne plašče
na pomlad pa jih
lišpajo
to je pokopališče
splavljenih otrok
stisnjeno v parku
pod drevjem
nizkih vej
na katerih kot metulji
plahutajo
privezani
papirčki

to mame
s pismi
svoje otroke
tolažijo in uspavajo
nekaj jim razlagajo
ali tožijo

tudi tale je
namesto
enega takega

pješčana ogrlica

ono
što ti nisam
rekla
sjaji
u zvijezdama
miriše
u jasminu
odzvanja
u jeci
sve što sam
prešutjela
otvara latice
ljeska se morem
njiše na vjetru
sve ono
što nisam
između poljubaca
nosi
pješčanu ogrlicu
i maše
za sretan put

pozdravi mi
pozdravi
moju Afriku

peščena ogrlica

tisto
česar ti nisem
povedala
sije
v zvezdah
diši
v jasminu
odzvanja
v odmevu
vse kar sem
zamolčala
odpira cvetne liste
se lesketa na morju
se ziblje v vetru
vse tisto
česar nisem
med poljubi
nosi
peščeno ogrlico
in maha
za srečno pot

pozdravi mi
pozdravi
mojo Afriku

razgovor

da ja sam
moj glas te čudi
ne budi smiješan
raduje me
što si se javio
svi su izišli
najprije sam ručala
ali nije pomoglo
zatim sam htjela
spavati
ne nisi me
probudio
i nije bilo uzalud
vidiš da je
vrijedilo
kad tako dugo nisi
a sada zoveš
baš onda
kad plačem

pogovor

ja jaz sem
mojemu glasu se čudiš
ne bodi smešen
veseli me
da si se oglasil
vsi so odšli ven
najprej sem kosila
vendar ni pomagalo
nato sem hotela
spati
ne nisi me
zbudil
in ni bilo zaman
vidiš da se je
splačalo
ko tako dolgo nisi
zdaj pa kličeš
ravno takrat
ko jočem

nedostajanje

kao da izostajem
iz svog života
tako mi nedostaješ
a kad se promijeni
način
na koji nedostaješ
raduje me
koliko ću vrsta
tvog nedostajanja
još pronaći

i kad zaboravim
da nedostaješ
nedostaje mi
to nedostajanje

stidim se
koliko mi nedostaješ

nedostaje mi
i strah
od tvog nedostajanja
jer što će biti
što preostati
od mene
kad mi prestaneš
nedostajati

pogrešanje

kot da sem odsotna
iz svojega življenja
tako te pogrešam
ko pa se spremeni
način
na katerega te pogrešam
me veseli
koliko vrst
pogrešanja tebe
bom še našla

in ko pozabim
da te pogrešam
pogrešam
to pogrešanje

sram me je
kako te pogrešam

pogrešam
tudi strah
pred pogrešanjem tebe
ker kaj še bo
kaj bo ostalo
od mene
ko te neham
pogrešati

poljubac

najprije treba prijeći
spuštenih ruku i ne gledajući
jedan razmrvljen prostor
gdje drhture gladne ptice
koje se ne smije preplašiti
kad to uspije
mora se
utrnuti osmijeh
svladati oštra napetost
između lica
progutati plač
i upaliti svijeća
zatim malo zabaciti glavu
kao prema suncu
i u susret vjetru
pa udahnuti i zaroniti
beskrajno laganim zamasima
do dodira i okusa
tih usana
kojima se opravdava
slavi i ljubi
ranije obećana
besmislena smrt

poljub

najprej je treba iti preko
spuščenih rok in ne da bi gledal
ta razdrobljen prostor
kjer drhtijo lačne ptice
ki se jih ne sme prestrašiti
ko to uspe
je treba
ugasniti nasmeh
obvladati ostro napetost
med obrazi
pogoltniti jok
in prižgati svečo
nato malo nagniti glavo nazaj
kot proti soncu
in naproti vetru
pa vdihniti in se potopiti
z neskončno počasnimi zamahi
do dotika in okusa
teh ustnic
s katerimi se opravičuje
slavi in ljubi
v naprej obljubljena
nesmiselna smrt

posljepodne

sašit ću
još ovo dugme
koje mi se danima
kotrlja po kući
sićušno je
moram dobro
vidjeti
zalit ću cvijeće
ono modro
već odavno očekuje
vruće je
i neću ti ništa
napisati
pa ne poslati
niti išta tvojega
pročitati
neću ni pomisliti
s kime si
samo ću leći
na leđa
i dati suzama
neka teku
koliko im treba
preko sljepoočnica
u uši i kosu

popoldne

zašila bom
še ta gumb
ki se mi dneve
kotali po hiši
drobcen je
moram dobro
videti
zalila bom rože
tiste modre
že od nekdaj čakajo
vroče je
in ne bom ti nič
napisala
pa ne poslala
niti česarkoli tvojega
prebrala
še pomislila ne bom
s kom si
samo ulegla se bom
na hrbet
in pustila solzam
da tečejo
kolikor jim je treba
preko senc
v ušesa in lase

oproštajno pismo kućanice

ni s najmanjom žlicom
ni navrh noža
ako se mjeri
nisam s tobom
bila sretna

isprašila tepihe
presvukla posteljinu
napuštam te
već tjednima
ne zapažaš
a kad doista
odem
tako da to
i ti vidiš
okani se
čaše s vinom
i prokletog telefona
ne zaboravi
platit račune
kupiti kruh
kad ideš kući
zatvoriti plin
utrnuti svjetla
zaključati vrata
izglačati košulju
za ujutro
ni crno jato
mojih
neuzvraćenih
poljubaca
za laku noć
nemoj zaboraviti

ne prestanem li ovdje
popis će se
kao život
produžiti

i ne pokušavaj
takotiboga
ništa
ostavljam te
na cjedilu
vrijeme
naše male
kućne nesreće
se prelilo
i isteklo

poslovilno pismo gospodinje

niti z najmanjšo žlico
niti s konico noža
če se meri
nisem bila s tabo
srečna

oprala sem zavese
stepla preproge
preoblekla posteljnino
zapuščam te
že tedne
ne opaziš
ko pa bom zares
odšla
tako da boš to
tudi videl
pusti
kozarec z vinom
in prekleti telefon
ne pozabi
plačati računov
kupiti kruha
ko boš šel domov
zapreti plina
ugasniti luči
zakleniti vrat
zlikati srajc
za zjutraj
niti črne jate
mojih
nevrnjenih
poljubov
za lahko noč
ne pozabi

če se ne bom ustavila tukaj
se bo seznam
kot življenje
podaljšal

in ne poskušaj
zaboga
ničesar
puščam te
na cedilu
čas
najine majhne
hišne nesreče
se je prelil
in iztekel

put starosti

starost
kreće
od zapešća
smeđim pjegama
označava početak
preko nadlaktica
koje omekšava
uspinje se
vratom
borajući
istodobno
tanku kožu očiju
silazi do grudi
i trbuha
koji joj se
prepuštaju
kao da je dijete
i vesela
stiže cilju
do koljena

i klecaju
kleknu pred njom
mole
ostavi nam
srce

pot starosti

starost
se začenja
na zapestju
z rjavimi pegami
označuje začetek
prek nadlakti
ki jih mehča
se vzpenja
po vratu
in hkrati
guba
tanko kožo oči
se spusti do prsi
in trebuha
ki se ji
prepuščajo
kot da je otrok
in vesela
pride do cilja
do kolen

in klecajo
pokleknejo pred njo
prosijo
pusti nam
srce

poslije

sunce
žuti leptir
otvara prozor
sve je tužno
nepoznato
trag šminke
po postelji
okus
mirisi na dlanu
ja bih kući
on bi
da ga nema
treba ustati
zatim se obući
nijemi
još se jednom
za zaklon i ispriku
ljubimo

noći zaštitnice
prekrij
ublaži
ispiši sinoćnjim
zvijezdama
bit će bolje
i znat će se
zbog čega je
trebalo

potem

sonce
rumeni metulj
odpira okno
vse je žalostno
neznano
sled ličil
na postelji
okus
vonj na dlani
jaz bi rada domov
on bi rad
da ga ni
treba je vstati
nato se obleči
nema
še enkrat se
v bran in opravičilo
poljubiva

noč zaščitnica
prekrij
ublaži
izpiši s sinočnjimi
zvezdami
bolje bo
in vedelo se bo
zakaj je bilo
potrebno

koliko još

koliko još
vremena
ljupkih večeri
koliko poljubca
nedostaje
da lakše
odeš
toliko daleko
da te ni Božjom
rukom
ne mogu dosegnuti
koliko će
čvrstih zagrljaja
dostajati
da prepustiš
pijesku
našu plitku
sreću
koliko suza
odjevenih
u osmijehe
koliko još
do zauvijek
i nikad više

še koliko

še koliko
časa
ljubkih večerov
koliko poljubov
še manjka
da lažje
odideš
tako daleč
da te niti z Božjo
roko
ne morem doseči
koliko
čvrstih objemov
bo zadostovalo
da prepustiš
mivki
najino plitko
srečo
koliko solz
odetih
v nasmehe
še koliko
do za vedno
in nikoli več

onda

kada sam kao prazne orahe
drobila godine mladosti
kada sam se udavala
varala i razvodila
onog jutra kad sam cvilila otjerana
na klupi pariškog kolodvora
kad so me prijatelji izdavali
onda kada sam rađala
kad sam se stidjela
i kad su se zbog mene stidjeli
kad sam bila obijesna
i bijesna
i onda kada sam se bolesna
hranila svojim mesom

znala sam
u žutom zaljevu
na kraju brodoloma
u nekoj boci
ja ću te naći

i ne pitaj više
što znaći
kad kažem
da uvjek možeš
nestati

takrat

ko sem kot prazne orehe
trla leta mladosti
ko sem se poročala
varala in ločevala
tistega jutra ko sem se cmerila nagnana
na klopi pariškega kolodvora
ko so me prijatelji izdajali
takrat ko sem rojevala
ko sem se sramovala
in ko so se zaradi mene sramovali
ko sem bila objestna
in besna
in takrat ko sem se bolna
hranila s svojim mesom

sem vedela
v rumenem zalivu
na koncu brodoloma
v neki steklenici
te bom našla

in ne sprašuj več
kaj pomeni
ko rečem
da lahko vedno
izgineš

spomenik

u kako sam nas
trajnu uspomenu
pretvorila
okaminu
kip na livadi
ti na leđima
prema nebu zabačene
brade
ja nauznak
s rukom na tvojim
grudima
u oči zagledana
za punog mjeseca
usne nam ledeno sjaje
izjutra djeca uz nas
do škole prolaze
mačke se sunčaju
na tvojme trbuhu
moj bok
psi nakratko posjećuju
posljepodnevima
na klupi
iza naših glava
mrmljajući starci
sjede
jedan mi vrabac
sljeće na rame
čela nam šaraju leptiri
obrasta nas trava
ne kose je
kiša nas tješi
i umiva
nagi nasmiješeni
žudimo zimu
snijeg nas izravnava
prekriva
kao da nas nikad
nije bilo

voljela bih
da se u mraku
ispod bjeline
ništavila
držimo za ruke

spomenik

v kakšen trajen spomin
sem naju
spremenila
fosil
kip na livadi
ti na hrbtu
z brado
dvignjeno proti nebu
jaz vznak
z roko na tvojih
prsih
v oči zagledana
ob polni luni
se nama ustnice ledeno svetijo
zjutraj otroci poleg naju
hodijo do šole
mačke se sončijo
na tvojem trebuhu
moj bok
psi na kratko obiščejo
ob popoldnevih
na klopi
za najinima glavama
mrmrajoči starci
sedijo
en vrabec mi
prileti na ramo
čela nama barvajo metulji
obrašča naju trava
ne kosijo je
dež naju tolaži
in umiva
naga nasmejana
hrepeniva po zimi
sneg naju izravnava
prekriva
kot da naju nikoli
ni bilo

želela bi
da se v mraku
pod belino
niča
drživa za roke

ponekad sasvim malo

ponekad već mogu
malo se nasmješiti
dok prolazim
tvojim jutranjim stazama
i ne sruši se nebo
kad naiđeš
a s riječima je dobro
čak polete kao prije
tek neznatno začuđene

gane me što lažu
vide mi se godine
bez tebe s vremenom
moralo se završiti tako

još uvjek čuvam
kao košuljicu novorođenčeta
onu haljinu
što miriše na tebe
i nemam gdje pisati
niti zaplakati

previše je toga bilo
za dva čovjeka
u jednom životu
dosta potrošenom

sve više živim
od kamata na glavnicu
koju su mi oduzeli

i kao što slutiš
katkad klonem
i opet jednako
zbunjeno te volim

sasvim malo
onako za dušu

včasih čisto malo

včasih se že lahko
malo nasmehnem
ko hodim
po tvojih jutranjih poteh
in nebo se ne zruši
kadar naletim nate
z besedami pa je dobro
celo poletijo kot prej
samo malce začudene

gane me ker lažejo
vidijo se mi leta
brez tebe se je s časom
moralo končati tako

še vedno hranim
kot srajčko novorojenčka
tisto obleko
ki diši po tebi
in nimam kje pisati
niti zajokati

preveč vsega je bilo
za dva človeka
v enem življenju
precej izrabljenem

vedno bolj živim
od obresti na glavnico
ki so mi jo odvzeli

in kot slutiš
včasih klonem
in te spet enako
zbegano ljubim

čisto malo
tako za dušo

pitanje

koliko će
još
slave
i novca
trebati
da utažim
što nismo
završili
u kolibi
na otoku
ljubeći se
vječno

vprašanje

koliko
slave
in denarja
bo še
potrebno
da potešim
to česar nisva
dokončala
v kolibi
na otoku
ljubeča se
večno

vrata i ključevi

bezočno sam te varala
kasnije
i svima dala
da me vole
govorila sam im
iste riječi
zvala ih kraljevićima
zavodila niježno
i zavela
bezočno sam te izdavala
kasnije
s promišljajem
kap po kap
samo što me dovelo
do istih vrata
a ključevi su
ostali kod tebe

vrata in ključi

brezobzirno sem te varala
kasneje
tudi vsem dovolila
da me imajo radi
govorila sem jim
iste besede
jih imenovala kraljeviči
zapeljevala nežno
in zapeljala
brezobzirno sem te izdajala
pozneje
s premislekom
kapljico za kapljico
le da me je to pripeljalo
do istih vrat
ključi pa
so ostali pri tebi

zadušnica

zaboravimo

kakvi smo
bili
što smo
mogli
gdje smo
i koga
izgubili
i zašto
nećemo
više
a tako smo
htjeli

zdušnica

pozabiva

kakšna sva
bila
kaj bi
lahko
kje
in koga sva
izgubila
in zakaj
ne bova
več
a tako sva
hotela

udvarači

udvarači
gdje ste
tek godinu sam
starija
bez muža
i sretna
golim se okom
vidi
da nisam brod
koji tone
ili čeka
na vez
kamo ste se
razbježali
u novoj zdjeli
isto sam
voće
zar ste poludjeli
pa svaki misli
da sam zbog njega
sve to
i stoga udavača

od toliko
mojih riječi
nijednu
dakle
niste čuli
ni pročitali

a od njih ste
stvoreni

uboge
utvarice moje

zapeljivci

zapeljivci
kje ste
komaj leto sem
starejša
brez moža
in srečna
s prostim očesom
se vidi
da nisem ladja
ki tone
ali čaka
na privez
kam ste se
razbežali
v novi skledi
sem isto
sadje
kaj ste znoreli
vsak misli
da sem zaradi njega
vse to
in zato godna za možitev

od toliko
mojih besed
niti ene
torej
niste slišali
niti prebrali
pa ste ustvarjeni
iz njih

uboge
utvarice moje

ostavština

hvala vam
moje ljubavi
ma kako
završile
kakve god
da ste
čak ako
i niste
bile
što ste mi
ostavile

osmijeh

zapuščina

hvala vam
moje ljubezni
kakorkoli že
ste se končale
kakršnekoli
že ste
in četudi
niste
bile
ker ste mi
pustile

nasmeh